tekst za program predstave <\/strong>„Ali: Strah ti poje du\u0161o“<\/strong><\/a><\/p>\n\n\n\n

\nPrvo \u0161to sam\npomislio pogledav\u0161i Fazbinderov film bilo je, kakva divna igra! I\ndalje verujem da je ovaj film pre svega to \u2013 poziv na igru.\nPozicija u koju nas autor stavlja je dvojaka – podse\u0107a na\n„demokratska“ stremljenja pozori\u0161ta Hajnera Milera, koje\nna sasvim druga\u010diji na\u010din od Brehtovog zahteva da se publika\nuklju\u010di. Ovaj film sa jedne strane (jednostavno\u0161\u0107u postavke,\npravolinijskom strukturom i kori\u0161\u0107enjem tehnike poetkog sa\u017eimanja)\nzaista podse\u0107a na neki od Brehtovih pou\u010dnih komada, a sa druge –\n\u010dinjenicom da se predstavlja kao materijal „oslobo\u0111en od\ninterpretacije u postavci“ – zahteva (ba\u0161 kao \u0161to je to od\nsvoje publike o\u010dekivao Miler) sna\u017ean interpretativni anga\u017eman. To\nzvu\u010di kao spoj dva nespojiva zahteva, ali igra po\u010dinje i ranije,\nve\u0107 kod razmi\u0161ljanja o osnovnom stavu ovog filma o temi kojom se\nbavi. \n<\/p>\n\n\n\n

I\npored jasnog, skoro melodramskog karaktera ovog filma, nikako nismo\nmogli da se odlu\u010dimo da li je ovo romanti\u010dna ili duboko\nanti-romanti\u010dna pri\u010da. Posle nekih \u010ditanja nam se \u010dinilo da\nradikalnije napada ideju romanti\u010dne ljubavi nego na primer Elfride\nJelinek u „Ljubavnicama“ a odmah po slede\u0107em bi bili\nponeseni jednostavno\u0161\u0107u pri\u010de o dvoje ljudi sa dru\u0161tvene margine\nkoji nemaju ni\u0161ta osim me\u0111usobne ljubavi. I ona je velika, njihova\nljubav, velika i predivno nemogu\u0107a. \u010cini se da velike ljubavi\nzahtevaju izazov, odre\u0111enu prepreku svom ostvarenju da bi mi\nverovali u njih i to su naj\u010de\u0161\u0107e neka nepromenjiva dru\u0161tvena\npravila, nepremostive razlike u dru\u0161tvenom polo\u017eaju ili ne\u0161to\ndrugo \u0161to naizgled ima mnogo vi\u0161e sa svetom u kome ljubavnici \u017eive\nnego sa njihovim odnosom. To naravno nije istina jer kada u pri\u010dama\nsa sre\u0107nim krajem ljubav na kraju pobedi, ta ljubav menja i samo\nustrojstvo sveta, dok u tu\u017enim pri\u010dama mi patimo zajedno sa\nstradalim ljubavnicima, identifikuju\u0107i se ne toliko sa njihovom\nneostvarenom ljubavi koliko sa posledicama \u010dinjenice da su pravila\nsimbolnog poretka u kom i sami \u017eivimo u osnovi nepromenjiva<\/em>\ni da iskorak iz sveta nije mogu\u0107. Sudbina jedne ljubavi je tako na\nnajdirektnije povezana sa na\u010dinom na koji do\u017eivljavamo sebe, pa\nsamim tim i kako interpretiramo svet. \n<\/p>\n\n\n\n

Film „Strah jede du\u0161u“ u tom smislu nije druga\u010diji od ostalih ljubavnih pri\u010da osim \u0161to on odlazi korak dalje pa ne tematizuje samo sukob na liniji nemogu\u0107a ljubav protiv sveta koji za nju nije spreman ve\u0107 upravo govori i o na\u010dinu na koji taj svet, koji pre svega \u017eivi u nama samima, uti\u010de na na\u0161u sposobnost da volimo. \u010citanje koje nam on nudi, a kojim sam u pisanju adaptacije odlu\u010dio da se bavim, je fokusirano dakle na odnos izme\u0111u onoga \u0161to defini\u0161e svet u kom \u017eivimo – \u0161to nazivamo (dru\u0161tvena) realnost \u2013 i usamljenog pojedinca. Poku\u0161ao sam da izmislim jedan glas \u010dija bi pozicija bila ambivalentna, koja se menja i kre\u0107e od direktne deklaracije svoje namere \u2013 usmeravanja pogleda, kadriranja, komentarisanja do povla\u010denja u neku vrstu proznog opisa ili u poetsko otvaranje asocijativnog polja. Namera mi nije bila da se pri\u010da aktualizuje – verujem da je odluka koju smo napravili da se zadr\u017ei originalno vreme i mesto radnje sasvim ispravna \u2013 ve\u0107 upravo da se „nasilno“ stvori distanca koja \u010dini da nam nije do kraja jasno \u0161ta taj glas od nas \u017eeli iako sumnjamo da ima neku skrivenu nameru. Ukratko, u glasu sam poku\u0161ao da pomirim (ili dodatno sukobim?) naizgled nepomirive zahteve Milerovog „demokratkog“ poziva na interpretaciju i Brehtovog pou\u010dnog komada.<\/p>\n\n\n\n

Kupiti\ndeo neba<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ljubav nam se u ovom filmu otkriva kao ne\u0161to \u0161to u osnovi konstitui\u0161e svet u kome se nalazimo ali u isto vreme nudi najsna\u017enije obe\u0107anje da je iz tog sveta mogu\u0107e iskora\u010diti. Presudna informacija za ovakvo \u010ditanje je \u010dinjenica da su i Ali i Emi, svako na svoj na\u010din, autsajderi, ljudi sa margine, ljudi koji ceo \u017eivot ma\u0161taju o „normalnom \u017eivotu“. \u0160ta je taj „normalan \u017eivot“ kome se oni nadaju? Kraj usamljenosti, sigurno, ali i dostup do svega onoga \u0161to zajedni\u010dka plata mo\u017ee da im obezbedi (ono \u0161to Emi naziva „komadi\u0107em neba“) \u2013 da izleta, restorana, konzumerizma \u2013 ukratko, do na\u0161e kulture, kulture srednje klase. Taj „komadi\u0107 neba (raja)“ svi \u017eelimo za sebe, i u ova prekarna vremena za veliki deo ljudi on se uvek prikazuje kao samo malo izvan doma\u0161aja. Sa druge strane, vreme u kome je nastao film korespondira sa pozicijom glavnog junaka. U Zapadnoj Evropi (na sasvim drugim osnovama i u kod nas u SFRJ), sedamdesete godine su predstavljale vhunac ere dru\u0161tva blagostanja, koji je velikom broju ljudi omogu\u0107ilo pristup na\u010dinu \u017eivota koji je to tada bio rezervisan samo za srednju klasu. \u010cinilo se da je mogu\u0107e vrednim radom, trudom i posve\u0107eno\u0161\u0107u „kupiti deo neba“. Pitanje koje postavlja film, koje samo na prvi pogled zvu\u010di banalno je, da li je ljubav u raju uop\u0161te mogu\u0107a? I kako je onda mogu\u0107e da romanti\u010dna ljubav – ista ta ideologija koja slu\u017ei za odr\u017eavanje suicidalnog, \u0161est stotina godina starog sna bur\u017eoaskog dru\u0161tva, baziranog na ideji vlasni\u0161tva – mo\u017ee da ima bilo kakav potencijal za radikalnu promenu sveta?<\/p>\n\n\n\n

Postoji momenat u svakom ljubavnom odnosu kada ose\u0107amo da su\u0161tinski ne poznajemo niti sebe ni osobu koja se odjednom pojavila pored nas, pa samim tim ni realnost koja taj susret omogu\u0107ila. To je na primer momenat prvog sustreta. Ovaj novi odnos sa strancem pravi pukotinu u na\u0161em do\u017eivljaju realnosti, pukotinu koju \u017eelimo \u0161to pre da zatvorimo da bi tu novootkrivenu ljubav mogli da uklju\u010dimo u svet u kojem \u017eivimo, da je uprkos svim preprekama u\u010dinimo mogu\u0107om. U trenutku kada u tome uspemo, svaka mogu\u0107a radikalnost tog odnosa nestaje. Ali Fazbinder nam kroz suo\u010davanje prvog i poslednjeg plesa Emi i Alija nudi uvid u to da je ta pukotina potencijalno uvek tu i da ipak postoji nada da nam osoba koju volimo, ba\u0161 kao i svet u kome \u017eivimo, zauvek ostane stranac.<\/p>\n\n\n\n

Milan\nMarkovi\u0107 Matthis<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

tekst za program predstave „Ali: Strah ti poje du\u0161o“ Prvo \u0161to sam pomislio pogledav\u0161i Fazbinderov film bilo je, kakva divna igra! I dalje verujem da je ovaj film pre svega to \u2013 poziv na igru. Pozicija u koju nas autor stavlja je dvojaka – podse\u0107a na „demokratska“ stremljenja pozori\u0161ta Hajnera Milera, koje na sasvim druga\u010diji Read more about Voleti stranca<\/span>[…]<\/a><\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":839,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"jetpack_post_was_ever_published":false,"_jetpack_newsletter_access":"","_jetpack_dont_email_post_to_subs":true,"_jetpack_newsletter_tier_id":0,"_jetpack_memberships_contains_paywalled_content":false,"_jetpack_memberships_contains_paid_content":false,"footnotes":"","jetpack_publicize_message":"","jetpack_publicize_feature_enabled":true,"jetpack_social_post_already_shared":true,"jetpack_social_options":{"image_generator_settings":{"template":"highway","enabled":false},"version":2}},"categories":[44],"tags":[],"class_list":["post-838","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-scena"],"jetpack_publicize_connections":[],"jetpack_featured_media_url":"https:\/\/i0.wp.com\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-content\/uploads\/2019\/03\/5c64cfcfac69c.jpg?fit=1024%2C683&ssl=1","jetpack_shortlink":"https:\/\/wp.me\/p4nQbN-dw","jetpack_sharing_enabled":true,"jetpack-related-posts":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/838","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=838"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/838\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":930,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/838\/revisions\/930"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media\/839"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=838"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=838"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/www.milan-markovic.com\/blog\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=838"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}