[Tekst napisan za Raster<\/em><\/a> – godi\u0161njak nezavisne scene 2009.]<\/p>\n

Voleo bih da se odmah na po\u010detku razumemo, u Srbiji danas jednostavno nema dobrih mladih pisaca. Te\u0161ka situacija u kojoj se nalazimo nije samo posledica toga \u0161to mladi pisci lo\u0161e pi\u0161u ve\u0107 pre svega \u010dinjenice da Mi vi\u0161e nismo mladi.<\/span><\/span><\/span><\/span><\/i><\/p>\n

<\/p>\n

U na\u0161em pozori\u0161tu dugo je vladala institucija Genija. Jovan i Branislav, Aleksandar i Ljubomir, Du\u0161an i Sini\u0161a, Biljana i (mo\u017eda ne u tolikoj meri) Milena… svi oni, ma koliko razli\u010diti, pripadaju jednoj paradigmi koja je zavisila ne samo od na\u010dina funcionisanja samog pozori\u0161ta ve\u0107 i dru\u0161tva u celini. Pisac je osoba koja Zna. Glavni zadatak reditelja, glumca i na kraju publike je da na pravi na\u010din <\/span><\/span>pro\u010ditaju<\/i><\/span><\/span> ono \u0161to je pisac napisao. A kako se Genije ne postaje nego ra\u0111a, reditelji, upravnici pozori\u0161ta i ostali koji su se nalazalili na pozicijama od kojih to zavisi, u poslednjih nekoliko godina imali su <\/span><\/span>odgovornu<\/i><\/span><\/span> ulogu da <\/span><\/span>otkriju<\/i><\/span><\/span> slede\u0107eg\/\u0107u<\/i><\/span><\/span>.<\/span><\/span><\/p>\n

Od kad sam upisao Akademiju bilo mi je jasno da pozori\u0161na scena nije isto \u0161to i <\/span><\/span>punk<\/i><\/span><\/span> scena, da su tu stvari mo\u017eda malo druga\u010dije postavljene, ali sam ipak bio ube\u0111en da ne moram da budem genije da bih na\u0161ao svoje mesto na njoj. Nisam mogao da zamislim da bilo koja scena mo\u017ee da ima samo jedan tok koji se svakih nekoliko godina obnavlja jednim Novim Imenom. <\/span><\/span><\/p>\n

Kriza dramskog teskta koja je vladala u trenutku kada sam postao aktivan na pozori\u0161noj sceni Beograda bila je ne\u0161to druga\u010dija od ove danas. I tada Mladi naravno nisu umeli da pi\u0161u, ali ne zbog toga \u0161to mi nismo bili mladi (kao danas), ve\u0107 zato \u0161to nismo bili Veliki pisci. Mladi pisci, tek diplomirani dramaturzi, nalazili su se u paradoksalnoj situaciji. Nismo dobijali \u0161ansu da radimo, u\u010dimo, pa \u010dak ni da neko pro\u010dita ono \u0161to napi\u0161emo jer nismo bili dovoljno dobri, a prepu\u0161teni sebi, demotivisani i sa potpuno pogre\u0161nim idejama o pozori\u0161tu (isklju\u010divo kao o <\/span><\/span>instituciji<\/i><\/span><\/span> koja je u stanju da zalupi vrata pred nosom) nismo ni imali \u0161ansu da postanemo ono \u0161to smo danas (Genijalni Pisci). Zato je ideja Milo\u0161a Kre\u010dkovi\u0107a da 2001. godine zapo\u010dne projekat NovaA DramA u Narodnom pozori\u0161tu u Beogradu izgledala spasonosno. Oslobo\u0111eni obaveze da budemo genijalni, mogli smo da radimo svoj posao, da pi\u0161emo svoje i \u010ditamo tu\u0111e tekstove, radimo sa kolegama iz drugih zemalja, u\u010dimo… i budemo za to pla\u0107eni?! Sasvim tiho i neo\u010dekivano, dogodilo se ne\u0161to novo na pozori\u0161noj sceni. Ne mislim samo na drame koje su tada bile napisane (sve su kasnije bile i izvedene), ve\u0107 na uslove u kojima su nastajale: pisac vi\u0161e nije bio <\/span><\/span>umetnik koji u samo\u0107i svoje sobe stvara<\/i><\/span><\/span> remek dela<\/i><\/span><\/span>; tekstovi su nastajali na radionicama, u radu sa nekoliko kolega; tekst se menjao, dora\u0111ivao, bilo je neuspelih verzija od kojih se odustajalo da bi se vratilo na stare… Ukratko, nije samo Pisac umro, umrlo je i Delo<\/span><\/span>^{1<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>. Ali ono \u0161to se rodilo bilo je veoma sna\u017eno, bar za nas koji smo u\u010destovali u tome, dovoljno sna\u017eno da se osetimo delom <\/span><\/span>grupe koja ne\u0161to menja<\/i><\/span><\/span>. \u010cini mi se da nam u to vreme nije bilo ba\u0161 do kraja jasno <\/span><\/span>\u0161ta<\/i><\/span><\/span> je to \u0161to se promenilo ali ose\u0107aj je u svakom slu\u010daju bio tu.<\/span><\/span><\/p>\n}

I zaista, scena je prepoznala (mo\u017eda pre svega <\/span><\/span>tr\u017ei\u0161ni<\/i><\/span><\/span>) potencijal novog talasa i ubrzo su sva gradska pozori\u0161ta imala po nekoliko mladih autora na scenama. U tom periodu izvedene su drame Maje Pelevi\u0107, Filipa Vujo\u0161evi\u0107a, Minje Bogavac ali i drugih mladih autora koji nisu <\/span><\/span>u po\u010detku<\/span><\/span> bili direktno povezani sa projektom \u2013 Dimitrija Vojnova, Aleksandra Novakovi\u0107a, Ive Modli, Ljubinke Stojanovi\u0107, Fedora \u0160ilia, Milice Konstantinovi\u0107, Milene Depolo…<\/span><\/span><\/p>\n

2005. godine do\u0161lo je do promena na trusnom tlu Narodnog pozori\u0161ta i projekat je ostao bez finansijske podr\u0161ke i bez Milo\u0161a Kre\u010dkovi\u0107a koji se trbuhom za kruhom preselio u Jugoslovensko dramsko pozori\u0161te. Nas nekoliko koji smo u tom trenutku upravo zavr\u0161ili jedan krug radionica odlu\u010dili smo da probamo da nastavimo da radimo kao <\/span><\/span>no-budget<\/i><\/span><\/span> projekat. Nova drama je slede\u0107ih nekoliko godina radila u neobi\u010dnim, gerilskim uslovima. Imao sam ose\u0107aj da smo skvotovali kancelariju u Narodnom pozori\u0161tu. Nismo dakle imali nikakvu finansijsku podr\u0161ku, ali nas niko nije ni <\/span><\/span>uznemiravao<\/i><\/span><\/span> svojom pa\u017enjom. Bili smo prijatno ignorisani od strane ljudi koji su nam ustupali prostor. U to vreme svi dosta pi\u0161emo ali u isto vreme poku\u0161avamo da na neki na\u010din uklju\u010dimo i druge kolege. Tako nastaje online arhiva savremenog dramskog teksta <\/span><\/span>nova-drama.org.<\/i><\/span><\/span>rs<\/i><\/span><\/span>^{2<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>, prvi website te vrste u regionu, i festival scenskih \u010ditanja autora koji su objavili svoje tekstove na sajtu \u2013 Sta\u0161e Bajac, Jordana Cvetanovi\u0107a, Ivana Pravdi\u0107a i drugih. Ovaj period nije dugo trajao jer je zavisio pre svega od <\/span><\/span>aktivisti\u010dke<\/i><\/span><\/span> energije u\u010desnika a ta energija, suo\u010dena sa tihim zidom ignorisanja od strane institucije u kojoj smo radili i \u0161ire pozori\u0161ne javnosti nije mogla da traje beskona\u010dno.<\/span><\/span><\/p>\n}

I pored stihijskog, nedovoljno promi\u0161ljenog i su\u0161tinski neorganizovanog karaktera novog talasa pisaca i spisateljica, rekao bih da je taj udar energije bio koristan na jo\u0161 jednom nivou (osim \u0161to je izvo\u0111a\u010dkoj sceni doneo nekoliko novih imena) \u2013 ukazao je na jo\u0161 jedan mogu\u0107i ugao razmi\u0161ljanja o na\u0161em pozori\u0161tu. Mo\u017eda je kriza o kojoj se dosta pri\u010dalo u tom periodu mogla da se posmatra ne kao kriza dramskog teksta, ve\u0107 kao znak potrebe za temeljnim promenama u na\u010dinu na koji nastaju izvo\u0111a\u010dke umetnosti kod nas \u2013 u produkcijskim uslovima, u odnosu izme\u0111u pisanog teksta i izvedbenog teksta, i na kraju krajeva \u2013 u o\u010dekivanjima publike.<\/span><\/span><\/p>\n

Paralelno sa po\u010detkom novog <\/span><\/span>samoosve\u0161\u0107ivanja<\/i><\/span><\/span> nezavisne scene u Beogradu 2005-2006. godine, projekat NovA DramA prestaje da postoji u Narodnom pozori\u0161tu, ali ljudi koji su bili aktivni u njemu nastavljaju da deluju na dva nivoa \u2013 u institucionalnom i u ovkiru lokalnih i me\u0111unarodnih nezavisnih, vanistitucionalnih inicijativa. Minja Bogavac postaje selektorka Ex-teatar festa, festivala eksperimentalnog, alternativnog, niskobud\u017eetnog i anga\u017eovanog pozori\u0161nog izraza u Pan\u010devu, Maja Pelevi\u0107 dramatur\u0161kinja u Narodnom pozori\u0161tu, a ja po\u010dinjem vi\u0161egodi\u0161nji projekat \u201eNedelja nove drame\u201c na Sterijinom pozorju u Novom Sadu.<\/span><\/span>^{3<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup><\/p>\n}

Minja Bogavac je u nemogu\u0107im uslovima uspela da reorganizuje Ex teatar fest u Pan\u010devu, koji je za nekoliko godina svog novog \u017eivota postao bitno mesto okupljanja i susreta u\u010desnika nezavisne scene. Na \u017ealost Ex-teatar fest je ove godine (kao mnoge druge dobre inicijative kod nas) pao kao \u017ertva promene upravlja\u010dke strukture institucija kulture. <\/span><\/span><\/p>\n

Maja Pelevi\u0107 je tokom dve godine rada u Narodnom pozori\u0161tu nastavila sa nekim od aktivnosti projekta Nova drama \u2013 organizovala je \u010ditanja savremenih rumunskih i nema\u010dkih pisaca, a u tom periodu je na sceni Ra\u0161a Plaovi\u0107 na hrabar na\u010din postavljeno nekoliko doma\u0107ih i stranih tekstova, \u0161to je sve doprinelo utisku da se Narodno pozori\u0161te otvara za smelije, savremenije projekte.<\/span><\/span><\/p>\n

Moj rad u okviru festivala Sterijino pozorje tako\u0111e sam do\u017eiveo kao neku vrstu ekscesa \u2013 kao da sam se ponovo na\u0161ao u kancelariji u Narodnom, kao da je neko ponovo jednostavno <\/span><\/span>tolerisao<\/i><\/span><\/span> na\u0161e prisustvo. Tokom tri godine kroz ovaj regionalni projekat je pro\u0161lo mnogo <\/span><\/span>talentovanih<\/span><\/span> i hrabrih autora od kojih je nekoliko nagra\u0111eno (Simona Semeni\u010d za tekst \u201e5de\u010daka.org\u201c \u2013 Grumova nagrada, Slovenija, Goran Fer\u010dec za tekst \u201ePismo Heineru M.\u201c – „\u00dcber Grenzen sprechen“ Austrija) a vi\u0161e njih je i izvedeno na scenama Hrvatske, Srbije i Slovenije. Iako smo sve vreme insistirali na \u201elaboratorijskom\u201c pristupu radu na tekstovima i poku\u0161avali da objasnimo da je ono \u0161to se doga\u0111a <\/span><\/span>tokom<\/i><\/span><\/span> procesa<\/i><\/span><\/span> va\u017enije od finalnog <\/span><\/span>rezultata<\/i><\/span><\/span>, projekat <\/span><\/span>Nedelja nove drame na Sterijinom pozorju<\/i><\/span><\/span> je tokom godina postao prava mala <\/span><\/span>fabrika<\/i><\/span><\/span> drame<\/i><\/span><\/span> ali i neka vrsta foruma<\/span><\/span>, <\/i><\/span><\/span>mesto susreta mladih pisaca, reditelja, teoreti\u010dara, kriti\u010dara i glumaca. \u201eRezultatima\u201c dakle nisam mogao da ne budem zadovoljan ali sam po\u010deo da uvi\u0111am da sama ta pozicija neke vrste (lo\u0161e) <\/span><\/span>pla\u0107ene margine <\/i><\/span><\/span>postavlja granice daljem razvoju projekta. <\/span><\/span><\/p>\n

Koliko god da su (institucionalni i vaninstitucionalni) poku\u0161aji stvaranja platforme koja bi se bavila savremenim dramskim tekstom pra\u0107eni bez previ\u0161e zaniteresovanosti lokalne scene, me\u0111unarodna saradnja ve\u0107 godinama postaje sve ja\u010da, pre svega zahvaljuju\u0107i programu organizovanom sa Sterijinim pozorjem koji je omogu\u0107io da mnogi mladi reditelji, pisci i teoreti\u010dari iz Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore do\u0111u u Novi Sad, kao i saradnji sa festivalom PreGlej iz Ljubljane gde se ve\u0107 godinama tesktovi pisaca i spisateljica iz na\u0161e zemlje javno \u010ditaju i \u0161tampaju.<\/span><\/span><\/p>\n

Ako pogledamo dr\u017eave biv\u0161e Jugoslavije, situacija je sli\u010dna na\u0161oj \u2013 pozori\u0161na tradicija je u velikoj meri okrenuta tekstu dok u isto vreme postoji nedostatak institucionalnih programa koji bi se kontinuirano bavili razvojem savremenog dramskog pisanja. Ali razlike ipak postoje. U Sloveniji, sa \u010dijom situacijom sam najbolje upoznat, ve\u0107 godinama pri Gledali\u0161\u010du Glej deluje platforma PreGlej. Pod vo\u0111stvom Simone Semeni\u010d, kroz program Pglab, platforma organizuje radionice i okupljanja tokom cele godine, a jednom godi\u0161nje i festival na kom se izvode scenska \u010ditanja u saradnji sa mladim rediteljima. Ova platforma je podr\u017eana na programskom nivou od strane Ministarstva kulture i kroz koprodukcije sa Cankarjevim domom, festivalom <\/span><\/span>Teden slovenske drame<\/i><\/span><\/span> Kranj i AGRFT (Akademija za gledali\u0161\u010de, radio, film in televizijo Ljubljana) i svoj na\u010din delovanja u velikoj meri duguje \u010dinjenici da na ljubljanskoj katedri za dramaturgiju ne postoje programi za dramsko pisanje. Svake godine se organizuje i me\u0111unarodni festival nove drame <\/span><\/span>PreGlej na glas!<\/i><\/span><\/span> tokom kog se javno \u010ditaju i \u0161tampaju dramski tesktovi, organizuju tribine, dramatur\u0161ke i radionice kritike… <\/span><\/span><\/p>\n

Ono \u0161to platformu PreGlej \u010dini naro\u010dito zanimljivom je \u010dinjenica da postoji u okviru pozori\u0161ta Glej. Glej je mesto gde se susre\u0107u reditelji i pisci, teoreti\u010dari, koreografi i plesa\u010di sa nezavisne scene, stvaraju\u0107i vrstu kriti\u010dne mase za kriti\u010dki pristup bavljenja teatrom. U kontekstu na\u0161e pri\u010de, za dramaturge i <\/span><\/span>vrstu dramaturgije<\/i><\/span><\/span> kojom se bave, ta \u010dinjenica je od presudne va\u017enosti jer me\u0111usobna <\/span><\/span>kontaminacija<\/i><\/span><\/span> do koje dolazi prilikom susreta u Gleju dovodi do novih, hibridnih scenskih formi i novog, razigranog, <\/span><\/span>siroma\u0161nog<\/i><\/span><\/span> teatra. U (Pre)Gleju se neguje eksperiment, ideja o mogu\u0107nostima nasuprot jednom jedinom najboljem re\u0161enju…<\/span><\/span>^{4<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup><\/p>\n}

U Ljubljani su stvari u poslednje vreme po\u010dele da se menjaju<\/span><\/span>^{5<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>, ali \u010dinjenica je da platforma kao \u0161to je PreGlej nikada ne bi mogla da opstane u kontekstu kao \u0161to je na\u0161, gde sa jedne strane aktere nezavisne scene uglavnom ne interesuje rad na tekstu a s druge mladi pisci i dramaturzi \u010desto jo\u0161 uvek nisu dovoljno upoznati sa mogu\u0107im izvorima finansiranja i samim procesom apliciranja kod dr\u017eavnih i gradskih institucija za nezavisne projekte. Nedostatak motivacije u tom smislu je sasvim razumljiv jer se kod nas jo\u0161 uvek ne zna ko i po kojim kriterijuma odlu\u010duje koji \u0107e se projekti podr\u017eati.<\/span><\/span><\/p>\n}

Na hrvatskoj sceni interesovanje za dramski tekst postoji uglavnom unutar pozori\u0161nih institucija, konkretnije oko Zagreba\u010dkog kazali\u0161ta mladih, kazali\u0161ta Gavella, Male scene, Teatra &td u Zagrebu, i HNK u Splitu, koji vi\u0161e-manje kontinuirano postavljaju tekstove hrvatskih autora. Autori\/autorke su prisutni na nezavisnoj sceni tek u ulozi dramaturga\/dramatu\u0161kinje na plesnim i\/ili hibridno-konceptualnim projektima. Dramski tekst se na nezavisnoj sceni tretira, bez obzira na sadr\u017eaj i formu, kao ne\u0161to preostalo iz sistema institucije, njeno odbeglo \u010dedo, kao ne\u0161to \u0161to pripada instituciji, i ne pridaje mu se previ\u0161e pa\u017enje.<\/span><\/span><\/p>\n

Jedna od zanimljivih <\/span><\/span>dramatur\u0161kih <\/i><\/span><\/span>inicijativa u hrvatskoj svakako je i <\/span><\/span>dramatur\u0161ki kolektiv<\/i><\/span><\/span>^{6<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>,<\/i><\/span><\/span> koji su pokrenuli Jasna \u017dmak i Goran Fer\u010dec 2007. godine s idejom afirmacije novog dramskog pisma unutar programa <\/span><\/span>Mala no\u0107na \u010ditanja<\/i><\/span><\/span>. U saradnji s Teatrom &td u\u0161li su u projekat koncipiran tako da se svako \u010ditanje organizuje na postoje\u0107oj infrastrukturi Teatra &td, ta\u010dnije, da se uz minimalno aktiviranje pozori\u0161nog mehanizma koriste\/prilagode prostori i tehni\u010dka slu\u017eba ve\u0107 postoje\u0107ih projekata. <\/span><\/span>Mala no\u0107na \u010ditanja<\/i><\/span><\/span> potrajala su dve sezone i pro\u010ditano je desetak tekstova. Ove sezone dramatur\u0161ki kolektiv je preko Centra za dramsku umjetnost aplicirao za finansijsku podr\u0161ku gradskih vlasti, me\u0111utim, s obzirom na <\/span><\/span>ekonomsku krizu, <\/i><\/span><\/span>od njih ni\u0161ta nije dobio. U me\u0111uvremenu je na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu pokrenuta sli\u010dna inicijativa. <\/span><\/span><\/p>\n}

Tako\u0111e, inicijativom studenata i diplomaca odseka Akademije dramske umjetnosti u Zagrebu, pokrenut je web portal <\/span><\/span>drame.hr<\/i><\/span><\/span>^{7<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup> s namerom da se omogu\u0107i lak\u0161i pristup tekstovima hrvatskih dramskih pisaca, njihovoj ve\u0107oj vidljivosti u javnosti, i kako bi se podstaklo njihovo postavljanje, \u010ditanje i kori\u0161\u0107enje.<\/span><\/span> 8<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup><\/p>\n}

Ako se sada vratimo na Novu dramu vide\u0107emo da se jedno pitanje postavlja od vremena prestanka rada u okvirima Narodnog pozori\u0161ta: da li je kontinuirani rad na razvoju novog dramskog pisma mogu\u0107 bez kontinuirane institucionalne podr\u0161ke? Ali mo\u017eda je poku\u0161aj da se ovako postavljen problem re\u0161i i sam deo problema. Ako pogledamo vreme i uslove u kojima je nastao novi talas britanske drame (koja je bila uzor autorima projekta NADA) vide\u0107emo postoje li odre\u0111ene sli\u010dnosti sa na\u0161om situacijom. Sara Kane, Patrick Marber, Martin McDonagh, Phyllis Nagy, Joe Penhall, Rebecca Prichard, Mark Ravenhill su samo neki od preko dvadeset autora koji su u kratkom vremenskom periodu krajem dvadesetog veka pojavili na pozori\u0161noj sceni Velike Britanije, ali mnogi smatraju da je prekretnica zapravo bila praizvedba drame <\/span><\/span>Mojo<\/i><\/span><\/span> Jez Butterworth-a (Royal Court, 1995). To bio prvi put u prethodnih \u010detrdeset godina (od <\/span><\/span>Osvrni se u gnevu<\/i><\/span><\/span> Johna Osborne-a)<\/span><\/span><\/span> da je pozori\u0161te Royal Court u Londonu postavilo dramu do tada neizvo\u0111enog autora. I ako je politi\u010dko-ekonomska situacija u Velikoj Britaniji bila kranje \u201eoptimisti\u010dna\u201c \u2013 liberalna levica je bahato u\u017eivala plodove \u201epostideolo\u0161kog\u201c unipolarnog sveta a svaka vrsta popularnog otpora iz vremena pre ta\u010derizma bila je davno zaboravljna \u2013 mladi pisci i spisateljice koji su nastupali (ve\u0107ina ih je bila u dvadesetim) donosili su su sumoran i nihilisti\u010dan pogled na svet i novu, brutalnu estetiku. Novi talas je (da bi mogao da se lak\u0161e tr\u017ei\u0161no upregne) dobio zvu\u010dno ime: dramaturguja krvi i sperme ili <\/span><\/span>in-yer-face<\/i><\/span><\/span>.<\/span><\/span><\/p>\n

Osim \u010dinjenice da je u pitanju ve\u0107i broj mladih autora i <\/span><\/span>op\u0161teg tona<\/i><\/span><\/span> dru\u0161tvenog trenutka (o \u010dijoj sli\u010dnosti bi se ipak moglo dosta raspravljati<\/span><\/span>^{9<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>), uslovi u kojima nastaju ova dva talasa su sasvim razli\u010diti. \u010cak i ako izbegnemo naivnu ideju da je britanska Nova drama <\/span><\/span>nastala<\/i><\/span><\/span> sama<\/i><\/span><\/span> odnosno da iza nje nije stajala jasna kultur-politi\u010dka <\/span><\/span>odluka<\/i><\/span><\/span>, \u010dinjenica je da je beogradska Nova drama direktno <\/span><\/span>proizvedena<\/i><\/span><\/span> u instituciji<\/i><\/span><\/span> i ta \u010dinjenica je obele\u017eila sve ostale faze u njenom razvoju (gledana kao grupa proiza\u0161la iz projekta Narodnog pozori\u0161ta i kao talas, \u201epokret\u201c). Tako posmatrano, ne \u010dudi \u010dinjenica da NADA vi\u0161e ne postoji, da se vi\u0161e ne ula\u017ee u <\/span><\/span>proizvodnju<\/i><\/span><\/span> novih pisaca. Ono \u0161to \u010dudi je da se mi tome jo\u0161 uvek \u010dudimo.<\/span><\/span><\/p>\n}

Kao \u0161to postoje Veliki pisci, kod nas postoji i Veliki teatar. Postoje <\/span><\/span>samo<\/i><\/span><\/span> Veliki pisci i Veliki teatar. \u010cak i arhitektura i dizajn enterijera na\u0161ih pozori\u0161ta navode na to. Ona kao da su gra\u0111ena sa ciljem da postignu isti efekat kao hramovi i crkve, da se osetimo malima i da nas podsete da ne treba da dovodimo u pitanje <\/span><\/span>ve\u010dne istine<\/i><\/span><\/span> koje smo upravo gledali. <\/span><\/span><\/p>\n

Veliki teatar nisu samo velike forme, na primer dramske ansambl predstave. Veliki teatar su <\/span><\/span>zavr\u0161ena<\/i><\/span><\/span> dela, zatvorena formalno i zatvorena za eksperiment, za gre\u0161ku, dovoljno <\/span><\/span>\u010dista<\/i><\/span><\/span> da za njih mo\u017ee da se napi\u0161e <\/span><\/span>jasan<\/i><\/span><\/span> PR tekst. <\/span><\/span><\/p>\n

NovA Drama, <\/span><\/span>proizvedena <\/i><\/span><\/span>u instituciji <\/span><\/span>Velikog teatra<\/i><\/span><\/span> za <\/i><\/span><\/span>instituciju <\/span><\/span>Velikog pisca<\/i><\/span><\/span> je dakle <\/span><\/span>ro\u0111ena mrtva<\/i><\/span><\/span>, ne samo zbog toga \u0161to na institucionalnom nivou nije postojala \u017eelja za kontinuiranim istra\u017eivanjem, dovo\u0111enjem u pitanje, ve\u0107 i zato \u0161to se sama <\/span><\/span>priroda novog pisanja<\/i><\/span><\/span> u velikoj meri protivila uslovima koji su vladali na sceni. Danas je situacija na \u017ealost jo\u0161 gora sa velikim <\/span><\/span>comeback<\/i><\/span><\/span>-om povampirenog konzervativizma i (drugom stranom istog nov\u010di\u0107a) <\/span><\/span>revolucionarnom<\/i><\/span><\/span> tr\u017ei\u0161nom logikom koja u trenucima krize tra\u017ei potvrdu u najbanalnijim ki\u010d simulacijama pobune. Ali mislim da nisam bezrazlo\u017eno optimisti\u010dan ako verujem da je osve\u0161\u0107ivanje nezavisne scene okolnost koja \u0107e ako mo\u017eda ne sada, onda u bliskoj budu\u0107nosti bitno uticati na situaciju na institucionalnoj sceni. Ove dve scene se me\u0111usobno defini\u0161u i uspostavljaju, i ako uzmemo odnos prema pisanom tesktu, lako je napraviti razliku izme\u0111u pristupa koji dominiraju u svakoj od njih. Jasno je da na to u velikoj meri uti\u010du i produkcijski uslovi i da se oni u budu\u0107nosti verovatno ne\u0107e u velikoj meri menjati ali pozicija teksta kao dominantog koda na pozori\u0161noj sceni verujem da ho\u0107e. Bez obzira na to \u0161to menad\u017ement institucija kulture dugo nije bio toliko ogrezao u korupciju, ki\u010d i bahato razmetanje besmislom, dramaturzi i reditelji koji su ina\u010de aktivni na nezavisnoj sceni ve\u0107 sada koriste prilike koje im se pru\u017eaju da izme\u0111u ostalog i redefinisanjem pozicije pisanog teksta u izvo\u0111a\u010dkim umetnostima poku\u0161aju da postave pitanja u vezi odnosa mo\u0107i na dru\u0161tvenoj\/izvo\u0111a\u010dkoj sceni. Ili da jednostavno ponude druga\u010dije pozori\u0161te.<\/span><\/span><\/p>\n

Nekoliko autora, pisaca i dramaturga (dramatur\u0161kih \u201etimova\u201c) je aktivno na nezavisnoj sceni Beograda. Kada su u pitanju dela u kojima je tekst jedan od bitnih kodova, to su uglavnom manje forme \u2013 <\/span><\/span>stand-up<\/i><\/span><\/span>, <\/span><\/span>slam<\/i><\/span><\/span> ve\u010deri, uli\u010dni i aktivisti\u010dki performansi… Kod slo\u017eenijih ili ve\u0107ih formi, ovi autori se nalaze u ulozi dramaturga. Danas sve \u010de\u0161\u0107e dolazi do saradnje dramaturga sa plesa\u010dima, vizuelnim umetnicima, koreografima, umetnicima performansa<\/span><\/span>^{10<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>… i rada na novim, hibridnim umetni\u010dkim formama koje ponekad \u010dak prevazilaze okvire izvo\u0111a\u010dkih umetnosti. \u010cini mi se da je to je deo procesa nastanka neke vrste zajedni\u010dke \u201ebaze\u201c nezavisne scene. I u prethodnim godinama je naravno dolazilo do saradnje izme\u0111u razli\u010ditih grupa ili pojedinaca na nezavisnoj sceni ali sada je i <\/span><\/span>sam okvir<\/i><\/span><\/span> postao bitan. Postoji dosta \u010dinilaca koji su u poslednje vreme uticali na stvaranje svesti o tom\/<\/span><\/span>tog<\/i><\/span><\/span> okviru\/<\/span><\/span>a<\/i><\/span><\/span> (kako god ga nazvali \u2013 Druga, \u201enezavisna\u201c scena…). Pomenuo bih razgovore o izvedbama na nezavisnoj sceni u okviru TkH foruma za kritiku izvo\u0111a\u010dkih umetnosti, projekat samoobrazovanja Ra\u0161kolovano znanje, Ex-teatar fest<\/span><\/span>11<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>… ali bih dodao i jo\u0161 jedan koji se mo\u017eda ne pominje dovoljno \u2013 nastanak neke vrste fluidne politi\u010dke platforme Druga scen koja je u pro\u0161loj godini s vremena na vreme naro\u010dito postajala vidljiva kroz razli\u010dite zajedni\u010dke inicijative<\/span><\/span>12<\/sup><\/a><\/span><\/span><\/sup>.<\/span><\/span><\/p>\n}

U takvim se dakle okvirima otvorio i novi prostor za dramaturge. Do saradnje je dolazilo lako, kao da se stvorio utisak da smo u novim uslovima postali prirodno upu\u0107eni jedni na druge ali ova saradnja je s druge strane pred nas stavila i nove izazove. Dramaturgija Druge scene je interdisciplinarna i kao takva daleko prevazilazi okvire na koje smo navikli studiraju\u0107i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.<\/span><\/span><\/p>\n

Mi, koji ne samo da dobro pi\u0161emo ve\u0107 i odre\u0111ujemo \u0161ta to zna\u010di dobro pisati, nismo vi\u0161e dovoljno mladi da bismo sebe mogli da nazivamo mladim piscima. To je uzrok krize dramskog teksta, kojoj se vra\u0107amo posle nekoliko prosperitetnih godina u kojima su Mladi umeli da pi\u0161u za pozori\u0161te zato \u0161to smo ti mladi bili Mi.<\/span><\/span><\/span><\/span><\/i><\/p>\n